1 Corinthians 2
1I ja došavši k vama, braćo, ne dođoh s visokom reči ili premudrosti da vam javljam svedočanstvo Božije.
2Jer nisam mislio da znam šta među vama osim Isusa Hrista, i to raspetog.
3I ja bejah među vama u slabosti, i u strahu i u velikom drhtanju.
4I reč moja, i poučenje moje ne beše u nadgovorljivim rečima ljudske premudrosti, nego u dokazivanju Duha i sile.
5Da vera vaša ne bude u mudrosti ljudskoj nego u sili Božijoj.
6Ali premudrost govorimo koja je u savršenima, a ne premudrost veka ovog ni knezova veka ovog koji prolaze.
7Nego govorimo premudrost Božiju u tajnosti sakrivenu, koju odredi Bog pre sveta za slavu našu;
8koje nijedan od knezova veka ovog ne pozna; jer da su je poznali, ne bi Gospoda slave razapeli.
9Nego kao što je pisano: Šta oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono ugotovi Bog onima, koji Ga ljube.
10A nama je Bog otkrio Duhom svojim; jer Duh sve ispituje, i dubine Božije.
11Jer ko od ljudi zna šta je u čoveku osim duha čovečijeg koji živi u njemu? Tako i u Bogu šta je niko ne zna osim Duha Božijeg.
12A mi ne primismo duha ovog sveta, nego Duha koji je iz Boga, da znamo šta nam je darovano od Boga;
13koje i govorimo ne rečima što je naučila čovečija premudrost, nego šta uči Duh Sveti; i duhovne stvari duhovno radimo.
14A telesni čovek ne razume šta je od Duha Božijeg; jer mu se čini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda.
15Duhovni pak sve razgleda, a njega samog niko ne razgleda.
16Jer ko pozna um Gospodnji da Ga pouči? A mi um Hristov imamo.