1 Kings 22
1I prođoše tri godine bez rata između Siraca i Izrailjaca.
2A treće godine dođe Josafat, car Judin k caru Izrailjevom.
3I reče car Izrailjev slugama svojim: Ne znate li da je naš Ramot u Galadu? A mi ne radimo da ga uzmemo iz ruku cara sirskog.
4I reče Josafatu: Hoćeš li ići sa mnom na vojsku na Ramot galadski? A Josafat reče caru Izrailjevom: Ja kao ti, narod moj kao tvoj narod, konji moji kao tvoji konji.
5Još reče Josafat caru Izrailjevom: Upitaj danas šta će Gospod reći.
6Tada car Izrailjev sabra oko četiri stotine proroka, i reče im: Hoću li ići na vojsku na Ramot galadski ili ću se okaniti? A oni rekoše: Idi, jer će ga Gospod dati u ruke caru.
7A Josafat reče: Ima li tu još koji prorok Gospodnji da ga pitamo?
8A car Izrailjev reče Josafatu: Ima još jedan čovek, preko kog bismo mogli upitati Gospoda; ali ja mrzim na nj, jer mi ne proriče dobra nego zlo; to je Miheja, sin Jemlin. A Josafat reče: Neka car ne govori tako.
9Tada car Izrailjev dozva jednog dvoranina, i reče mu: Brže dovedi Miheju, sina Jemlinog.
10A car Izrailjev i Josafat car Judin seđahu svaki na svom prestolu obučeni u carske haljine na poljani kod vrata samarijskih, i svi proroci prorokovahu pred njima.
11I Sedekija, sin Hananin, načini sebi gvozdene rogove, i reče: Ovako veli Gospod: Ovim ćeš pobosti Sirce dokle ih ne istrebiš.
12Tako i svi proroci prorokovahu govoreći: Idi na Ramot galadski, i bićeš srećan, jer će ga Gospod dati caru u ruke.
13A poslanik koji otide da dozove Miheju reče mu govoreći: Evo, proroci proriču svi jednim glasom dobro caru; neka i tvoja reč bude kao reč njihova, govori dobro.
14A Miheja reče: Tako da je živ Gospod, govoriću ono što mi Gospod kaže.
15I kad dođe k caru, reče mu car: Miheja! Hoćemo li ići na vojsku na Ramot galadski ili ćemo se okaniti? A on mu reče: Idi, bićeš srećan, jer će ga Gospod dati caru u ruke.
16A car mu reče: Koliko ću te puta zaklinjati da mi ne govoriš nego istinu u ime Gospodnje?
17Tada reče: Videh sav narod Izrailjev razasut po planinama kao ovce koje nemaju pastira; jer reče Gospod: Ovi nemaju gospodara; neka se vrate svak svojoj kući s mirom.
18Tada reče car Izrailjev Josafatu: Nisam li ti rekao da mi neće prorokovati dobra nego zlo?
19A Miheja mu reče: Zato čuj reč Gospodnju; videh Gospoda gde sedi na prestolu svom, a sva vojska nebeska stajaše mu s desne i s leve strane.
20I reče Gospod: Ko će prevariti Ahava da otide i padne kod Ramota galadskog? I jedan reče ovo a drugi ono.
21Tada iziđe jedan duh i stavši pred Gospoda reče: Ja ću ga prevariti. A Gospod mu reče: Kako?
22Odgovori: Izaći ću i biću lažljiv duh u ustima svih proroka njegovih. A Gospod mu reče: Prevarićeš ga i nadvladaćeš; idi i učini tako.
23Zato sada eto, Gospod je metnuo lažljiv duh u usta svim tvojim prorocima, a Gospod je izrekao zlo po te.
24Tada pristupi Sedekija, sin Hananin, i udari Miheju po obrazu govoreći: Kuda je otišao duh Gospodnji od mene da govori s tobom?
25A Miheja mu reče: Eto, videćeš u onaj dan kad otideš u najtajniju klet da se sakriješ.
26Tada car Izrailjev reče: Uhvati Miheju i odvedi ga k Amonu zapovedniku gradskom i k Joasu, sinu carevom;
27i reci im: Ovako veli car: Metnite ovog u tamnicu, i dajite im po malo hleba i po malo vode dokle se ne vratim u miru.
28A Miheja reče: Ako se vratiš u miru, nije Gospod govorio preko mene. Još reče: Čujte, svi narodi!
29I otide car Izrailjev s Josafatom carem Judinim na Ramot galadski.
30I reče car Izrailjev Josafatu: Ja ću se preobući kad pođem u boj; a ti obuci svoje odelo. I preobuče se car Izrailjev i otide u boj.
31A car sirski zapovedi vojvodama, kojih beše trideset i dvojica nad kolima njegovim, i reče: Ne udarajte ni na malog ni na velikog, nego na samog cara Izrailjevog.
32I kad vojvode od kola videše Josafata, rekoše: Zacelo je car Izrailjev. I okrenuše se na nj da udare; ali Josafat povika.
33A vojvode od kola videše da nije car Izrailjev, te odstupiše od njega.
34A jedan zastreli iz luka nagonom, i ustreli cara Izrailjevog gde spuča oklop. A on reče svom vozaču: Savij rukom svojom i izvezi me iz boja, jer sam ranjen.
35I boj bi žestok onog dana; a car zaosta na kolima svojim prema Sircima, pa umre uveče, i krv iz rane tečaše u kola.
36I prođe glasnik po vojsci o zahodu sunčanom govoreći: Svak u svoj grad, i svak u svoju zemlju.
37Tako umre car, i odnesoše ga u Samariju; i pogreboše cara u Samariji.
38A kad prahu kola na jezeru samarijskom, lizaše psi krv njegovu, tako i kad prahu oružje njegovo, po reči koju reče Gospod.
39A ostala dela Ahavova i sve što je učinio, i za kuću od slonove kosti koju je sagradio, i za sve gradove što je sagradio, nije li to zapisano u dnevniku careva Izrailjevih?
40Tako počinu Ahav kod otaca svojih, i na njegovo se mesto zacari Ohozija, sin njegov.
41A Josafat, sin Asin zacari se nad Judom četvrte godine carovanja Ahavovog nad Izrailjem;
42i imaše Josafat trideset i pet godina kad poče carovati, i carova dvadeset i pet godina u Jerusalimu. A materi mu beše ime Azuva, kći Silejeva.
43I hođaše putem Ase, oca svog sasvim, i ne odstupi od njega čineći sve što je pravo pred Gospodom.
44Ali visina ne oboriše; narod još prinošaše žrtve i kađaše na visinama.
45I učini mir Josafat s carem Izrailjevim.
46A ostala dela Josafatova i junaštva što učini i kako vojeva, nije li to zapisano u dnevniku careva Judinih?
47On istrebi iz zemlje svoje ostatak adžuvana, koji behu ostali za života Ase, oca njegovog.
48U to vreme ne beše cara u Idumeji, nego beše namesnik carev.
49I Josafat načini lađe tarsiske da idu u Ofir po zlato; ali ne otidoše; jer se lađe razbiše u Esion-Gaveru.
50Tada reče Ohozija, sin Ahavov Josafatu: Neka idu moje sluge s tvojim slugama na lađama. Ali Josafat ne hte.
51I počinu Josafat kod otaca svojih, i pogreboše ga kod otaca njegovih u gradu Davida, oca njegovog; a na njegovo se mesto zacari Joram, sin njegov.
52Ohozija, sin Ahavov zacari se nad Izrailjem u Samariji sedamnaeste godine carovanja Josafatovog nad Judom; i carova nad Izrailjem dve godine.
53I činjaše što je zlo pred Gospodom, i hođaše putem oca svog i putem matere svoje i putem Jerovoama, sina Navatovog, koji navede na greh Izrailja.
54I služaše Valu i klanjaše mu se, i gnevljaše Gospoda Boga Izrailjevog sasvim kako je činio otac njegov.