Mark 5
1I dođoše preko mora u okolinu gadarinsku.
2I kad iziđe iz lađe, odmah Ga srete čovek s duhom nečistim,
3koji življaše u grobovima i niko ga ne mogaše svezati ni verigama;
4jer je mnogo puta bio metnut u puta i u verige, pa je iskidao verige i puta izlomio; i niko ga ne mogaše ukrotiti.
5I jednako dan i noć bavljaše se u grobovima i u gorama vičući i bijući se kamenjem.
6A kad vide Isusa iz daleka, poteče i pokloni Mu se.
7I povikavši glasno reče: Šta je Tebi do mene, Isuse Sine Boga Višnjeg? Zaklinjem Te Bogom, ne muči me.
8Jer mu govoraše: Izađi, duše nečisti, iz čoveka.
9I pitaše ga: Kako ti je ime? I odgovori Mu: Legeon mi je ime; jer nas je mnogo.
10I moliše Ga veoma da ih ne šalje iz one okoline.
11A onde po bregu paslo je veliko krdo svinja.
12I moliše Ga svi đavoli govoreći: Pošalji nas u svinje da u njih uđemo.
13I dopusti im Isus odmah. I izašavši duhovi nečisti uđoše u svinje; i navali krdo s brega u more; a beše ih oko dve hiljade: i potopiše se u moru.
14A svinjari pobegoše, i javiše u gradu i po selima. I izađoše ljudi da vide šta je bilo.
15I dođoše k Isusu, i videše besnoga u kome je bio legeon gde sedi obučen i pametan; i uplašiše se.
16A oni što su videli kazaše im šta bi od besnoga i od svinja.
17I počeše Ga moliti da ide iz njihovih krajeva.
18I kad uđe u lađu, moljaše Ga onaj što je bio besan da bude s Njim.
19A Isus ne dade mu, već mu reče: Idi kući svojoj k svojima i kaži im šta ti Gospod učini, i kako te pomilova.
20I ode i poče pripovedati u Deset gradova šta mu učini Isus; i svi se divljahu.
21I kad pređe Isus u lađi opet na one strane, skupi se narod mnogi oko Njega; i beše kraj mora.
22I gle, dođe jedan od starešina zborničkih po imenu Jair; i videvši Ga pade pred noge Njegove.
23I moljaše Ga vrlo govoreći: Kći je moja na samrti; da dođeš i da metneš na nju ruke da ozdravi i živi.
24I pođe s njim. I za Njim iđaše naroda mnogo i turkahu Ga.
25I žena nekakva koja je dvanaest godina bolovala od tečenja krvi
26i veliku muku podnela od mnogih lekara, i potrošila sve što je imala, i ništa joj nisu pomogli, nego još gore načinili,
27kad je čula za Isusa, dođe u narodu sastrag, i dotače se haljine Njegove.
28Jer govoraše: Ako se samo dotaknem haljina Njegovih ozdraviću.
29I odmah presahnu izvor krvi njene, i oseti u telu da ozdravi od bolesti.
30I odmah Isus oseti u sebi silu što izađe iz Njega, i obazrevši se na narod reče: Ko se to dotače mojih haljina?
31I rekoše Mu učenici Njegovi: Vidiš narod gde Te turka, pa pitaš: Ko se dotače mene?
32I On se obaziraše da vidi onu koja to učini.
33A žena uplašivši se drhtaše, i znajući šta joj se dogodi, dođe i kleče pred Njim, i kaza Mu svu istinu.
34A On reče joj: Kćeri! Vera tvoja pomože ti; idi s mirom, i budi zdrava od bolesti svoje.
35Još On govoraše, a dođoše od starešine zborničkog govoreći: Kći tvoja umre; što već trudiš učitelja?
36A Isus odmah čuvši reč što rekoše reče starešini: Ne boj se, samo veruj.
37I ne dade za sobom ići nikome osim Petra i Jakova i Jovana brata Jakovljevog.
38I dođe u kuću starešine zborničkog, i vide vrevu i plač i jauk veliki.
39I ušavši reče im: Šta ste uzavreli te plačete? Devojka nije umrla, nego spava.
40I podsmevahu Mu se. A On isteravši sve uze oca devojčinog i mater i koji behu s Njim, i uđe gde ležaše devojka.
41I uzevši devojku za ruku reče joj: Talita kumi, koje znači: Devojko, tebi govorim, ustani.
42I odmah usta devojka i hođaše; a beše od dvanaest godina. I začudiše se čudom velikim.
43I zapreti im vrlo da niko ne dozna za to, i reče: Podajte joj nek jede.