2 Samuel 19
1I javiše Joavu: Evo car plače i tuži za Avesalomom.
2I pobeda onog dana pretvori se u žalost svemu narodu, jer narod ču u onaj dan gde govore: Žali car sina svog.
3I narod se u onaj dan krio ulazeći u grad kao što se krije narod koji se stidi kad pobegne iz boja.
4A car pokri lice svoje; i vikaše glasno: Sine moj Avesalome! Avesalome sine moj, sine moj!
5Tada uđe Joav k caru u kuću, i reče: Posramio si danas sve sluge svoje, koje ti danas dušu sačuvaše, i sinovima tvojim i kćerima tvojim i ženama tvojim i inočama tvojim.
6Jer ljubiš one koji mrze na te, a mrziš na one koji te ljube; jer si pokazao danas da ne mariš za vojvode i za sluge; i vidim danas da bi ti milo bilo da je Avesalom živ, a mi svi da smo izginuli.
7Zato ustani sada, i iziđi i progovori lepo slugama svojim; jer zaklinjem se Gospodom, ako ne iziđeš, neće nijedan ostati kod tebe ovu noć, i to će biti gore po te negoli sva zla koja su te snalazila od mladosti tvoje do sada.
8Tada usta car, i sede na vratima; i kazaše svemu narodu govoreći: Evo, sedi car na vratima. I dođe sav narod pred cara. Ali Izrailjci behu pobegli, svak u svoj šator.
9I sav se narod svađaše među sobom po svim plemenima Izrailjevim govoreći: Car nas je izbavio iz ruku neprijatelja naših, i izbavio nas je iz ruku filistejskih; a sada je pobegao iz zemlje od Avesaloma.
10Avesalom pak, kog pomazasmo za cara nad sobom, pogibe u boju. Sada dakle zašto oklevate te ne dovedete natrag cara?
11Zato car David posla k Sadoku i Avijataru sveštenicima i poruči: Govorite starešinama Judinim i recite: Zašto vi da budete poslednji koji će cara natrag dovesti u kuću njegovu? Jer govor svega Izrailja dođe do cara u kuću njegovu.
12Vi ste moja braća, vi ste kost moja i telo moje. Zašto biste dakle bili poslednji koji će natrag dovesti cara?
13Recite i Amasi: Nisi li kost moja i telo moje? Bog neka mi učini tako i tako neka doda, ako mi ne budeš vojvoda dok si živ namesto Joava.
14I skloni srca svih ljudi od roda Judina kao jednog čoveka, te poslaše k caru govoreći: Vrati se sa svim slugama svojim.
15I tako se car vrati, i dođe do Jordana; a Juda dođe do Galgala da srete cara i da ga prevede preko Jordana.
16Pohita i Simej, sin Girin, od Venijamina, koji beše iz Vaurima, i siđe s ljudima roda Judinog na susret caru Davidu;
17i hiljadu ljudi beše s njim od roda Venijaminovog; takođe i Siva sluga doma Saulovog s petnaest sinova svojih i dvadeset sluga svojih; i pređoše preko Jordana pred cara.
18Preturiše i lađu da prevezu čeljad carevu i da učine šta bi mu bilo ugodno. A Simej, sin Girin, pade pred carem, kad htede da pređe preko Jordana,
19i reče caru: Ne primi mi bezakonja, gospodaru moj, i ne pominji pakosti koju je učinio sluga tvoj u onaj dan kad je car gospodar moj izašao iz Jerusalima; neka car ne misli o tome.
20Jer sluga tvoj vidi da je zgrešio; i evo došao sam danas prvi iz svega doma Josifovog da sretnem cara, gospodara svog.
21Ali odgovori Avisaj sin Serujin i reče: Eda li toga radi neće poginuti Simej što je psovao pomazanika Gospodnjeg?
22A David reče: Šta je vama do mene, sinovi Serujini, te ste mi danas protivnici? Zar će danas ko poginuti u Izrailju, jer zar ne znam da sam danas postao car nad Izrailjem?
23I reče car Simeju: Nećeš poginuti. I zakle mu se car.
24Tako i Mefivostej, sin Saulov, dođe caru na susret; on, pak, ne opra nogu svojih, niti brade svoje očešlja, ni opra haljine svoje od onog dana kad otide car do dana kad se vrati s mirom.
25I srete cara kad se vraćaše u Jerusalim; i reče mu car: Zašto ne pođe sa mnom, Mefivosteju?
26A on reče: Caru gospodaru moj, prevari me sluga moj; jer sluga tvoj reče: Osedlaću sebi magarca i uzjahaću ga i poći ću s carem; jer je hrom sluga tvoj.
27I on opade slugu tvog kod gospodara mog cara; ali je car gospodar moj kao anđeo Božji; zato čini šta ti je drago.
28Jer sav dom oca mog behu ljudi koji zaslužiše smrt pred carem gospodarem mojim, a ti posadi slugu svog među one koji jedu za stolom tvojim, pa kako imaš još pravo, i kako se mogu još tužiti caru?
29A car mu reče: Šta bi mi više govorio? Kazao sam: Ti i Siva podelite njivu.
30A Mefivostej reče caru: Neka uzme sve, kad se car gospodar moj vratio na miru u dom svoj.
31I Varzelaj od Galada dođe iz Rogelima, i pođe s carem preko Jordana da ga prati preko Jordana.
32A beše Varzelaj vrlo star, beše mu osamdeset godina, i hranjaše cara dok beše u Mahanajimu, jer beše vrlo bogat čovek.
33I reče car Varzelaju: Hajde sa mnom; ja ću te hraniti kod sebe u Jerusalimu.
34Ali Varzelaj reče caru: Koliko ima veka mog, da idem s carem u Jerusalim?
35Ima mi danas osamdeset godina; mogu li raspoznavati dobro i zlo? Može li sluga tvoj kusom razlikovati šta će jesti i šta će piti? Mogu li jošte slušati glas pevačima i pevačicama? I zašto bi sluga tvoj još bio na tegotu caru, gospodaru mom?
36Malo će proći sluga tvoj preko Jordana s carem; a zašto bi mi car tako naplatio?
37Neka se sluga tvoj vrati, da umrem u svom gradu kod groba oca svog i matere svoje. Nego evo, sluga tvoj Himam neka ide s carem gospodarem mojim, i učini njemu šta ti bude drago.
38A car reče: Neka ide sa mnom Himam; ja ću mu učiniti šta bude tebi drago, i šta god zaišteš u mene, sve ću ti učiniti.
39I kad pređe sav narod preko Jordana i car pređe, celiva car Varzelaja i blagoslovi ga, i on se vrati u mesto svoje.
40Otuda car otide u Galgal, i Himam otide s njim. I tako sav narod Judin doprati cara, i polovina naroda Izrailjevog.
41A gle, svi ljudi Izrailjci dođoše k caru i rekoše mu: Zašto te ukradoše braća naša, ljudi Judini, i prevedoše preko Jordana cara i dom njegov i sve ljude Davidove s njim?
42A svi ljudi od Jude odgovoriše ljudima od Izrailja: Jer je car nama rod; pa što se srdite toga radi? Jesmo li šta pojeli caru? Je li nas darom darivao?
43Tada odgovoriše ljudi od Izrailja ljudima od Jude, i rekoše: Mi imamo deset delova u cara, i Davidu smo više nego vi; zašto dakle ne mariste za nas? Nismo li mi prvi govorili da dovedemo natrag cara svog? Ali beseda ljudi od Jude beše tvrđa od besede ljudi od Izrailja.