Zechariah 2
1Opet podigoh oči svoje i videh, i gle, čovek, i u ruci mu uže meračko.
2I rekoh: Kuda ideš? A on mi reče: Da izmerim Jerusalim da vidim kolika mu je širina i kolika mu je dužina.
3I gle, anđeo koji govoraše sa mnom izađe, i drugi anđeo izađe mu na susret.
4I reče mu: Trči. Govori onom mladiću i reci: Jerusalimljani će se naseliti po selima radi mnoštva ljudi i stoke što će biti u njemu.
5I ja ću mu, govori Gospod, biti zid ognjen unaokolo i biću za slavu usred njega.
6Ej, ej, bežite iz zemlje severne, govori Gospod, jer vas razasuh u četiri vetra nebeska, govori Gospod.
7Ej Sione, koji sediš kod kćeri vavilonske, izbavi se.
8Jer ovako veli Gospod nad vojskama: Za slavom posla me k narodima, koji vas opleniše; jer ko tiče u vas, tiče u zenicu oka Njegovog.
9Jer evo, ja ću mahnuti rukom svojom na njih, i biće plen slugama svojim, i poznaćete da me je poslao Gospod nad vojskama.
10Pevaj i veseli se, kćeri sionska, jer evo ja idem i nastavaću usred tebe, govori Gospod.
11I mnogi će se narodi prilepiti ka Gospodu u taj dan, i biće mi narod, i ja ću nastavati usred tebe, i poznaćeš da me je poslao k tebi Gospod nad vojskama.
12I Gospod će naslediti Judu, svoj deo, u zemlji svetoj, i opet će izabrati Jerusalim.
13Neka ćuti svako telo pred Gospodom, jer usta iz svetog stana svog.