Ezekiel 22
1Opet mi dođe reč Gospodnja govoreći:
2A ti, sine čovečji, hoćeš li suditi, hoćeš li suditi gradu krvničkom? I hoćeš li mu pokazati sve gadove njegove?
3Reci: Ovako veli Gospod Gospod: ide vreme gradu koji proliva krv u sebi i gradi gadne bogove sebi da se skvrni.
4Skrivio si krvlju koju si prolio, i oskvrnio si se o gadne bogove svoje koje si načinio; i učinio si te se približiše dani tvoji, i došao si do godina svojih; zato ću učiniti od tebe rug među narodima i podsmeh po svim zemljama;
5koje su blizu tebe i koje su daleko podsmevaće ti se, gadni imenom, veliki smetnjom!
6Gle, knezovi Izrailjevi u tebi dadoše se da prolivaju krv svaki svom silom svojom.
7Oca i mater preziru u tebi, čine krivo inostrancu usred tebe, siroti i udovici čine nasilje u tebi;
8svete stvari moje prezireš, i subote moje skvrniš.
9U tebi su opadači da prolivaju krv, i na gorama jedu u tebi, grdila čine usred tebe.
10Golotinju očevu otkrivaju u tebi, ležu u tebi sa ženom za nečistote njene.
11I jedan čini gad sa ženom bližnjeg svog; a drugi skvrni snahu svoju grdilom; a drugi siluje sestru svoju, kćer oca svog, u tebi.
12Mito primaju u tebi da prolivaju krv; ujam i pridavak uzimaš, i tražiš dobitak od bližnjih svojih prevarom, a mene si zaboravio, govori Gospod Gospod.
13Zato, evo, pljeskam rukama svojim radi tvog nepravednog dobitka, koji dobijaš, i radi krvi što je u tebi.
14Hoće li se održati srce tvoje, ili ruke tvoje hoće li biti jake u one dane kad stanem raditi s tobom? Ja Gospod rekoh, i učiniću.
15Jer ću te rasejati po narodima i razasuti po zemljama, i istrebiću nečistotu tvoju iz tebe.
16I bićeš skvrnavan sobom pred narodima, i poznaćeš da sam ja Gospod.
17Potom dođe mi reč Gospodnja govoreći:
18Sine čovečji, dom Izrailjev posta mi droždina; svi su bronza i kositer i gvožđe i olovo u peći; droždina od srebra postaše.
19Zato ovako veli Gospod Gospod: Što svi vi postaste droždina, zato, evo, ja ću vas skupiti u Jerusalim.
20Kako se skuplja srebro i bronza i gvožđe i olovo i kositer usred peći, te se raspali oganj oko njega da se istopi, tako ću vas skupiti gnevom svojim i jarošću, i složivši rastopiću vas.
21Da, skupiću vas, i raspaliću oko vas oganj gneva svog, i istopićete se usred njega.
22Kako se topi srebro u peći, tako ćete se vi istopiti u njemu, i poznaćete da sam ja Gospod izlio gnev svoj na vas.
23Opet mi dođe reč Gospodnja govoreći:
24Sine čovečji, kaži joj: Ti si zemlja koja se nisi očistila; neće pasti na te dažd u dan gneva.
25Proroci njeni složiše se u njoj, kao lav su, koji riče i grabi plen, žderu duše, otimaju blago i dragocene stvari, umnožavaju udovice usred nje.
26Sveštenici njeni prestupaju zakon moj i skvrne moje svete stvari, ne razlikuju sveto od oskvrnjenog, i nečisto od čistog ne raspoznaju, kriju oči svoje od subota mojih, i bivam oskvrnjen među njima.
27Knezovi su njeni usred nje kao vuci, koji grabe plen, prolivajući krv, gubeći duše sramotnog dobitka radi.
28I proroci njeni mažu je nevaljalim krečem, viđaju taštinu i gataju im laž govoreći: Tako reče Gospod Gospod; a Gospod ne reče.
29Narod zemaljski vara i otima, i siromahu i ubogome čini nasilje, i došljaku čini krivo.
30I tražih među njima koji bi opravio ogradu i stao na prolomu preda me za tu zemlju, da je ne zatrem; ali ne nađoh nikoga.
31Zato ću izliti na njih gnev svoj, ognjem jarosti svoje istrebiću ih, put njihov obratiću im na glavu, govori Gospod Gospod.