Ezekiel 35
1Opet mi dođe reč Gospodnja govoreći:
2Sine čovečji, okreni lice svoje prema gori Siru i prorokuj protiv nje.
3I reci: Ovako veli Gospod Gospod: evo me na tebe, goro Sire! I dignuću ruku svoju na te, i opusteću te sasvim.
4Gradove ću tvoje opusteti, i ti ćeš biti pustoš, i poznaćeš da sam ja Gospod.
5Što je u tebe večno neprijateljstvo, i rasipaš sinove Izrailjeve mačem u nevolji njihovoj, kad je kraj bezakonju njihovom,
6zato, tako ja bio živ, govori Gospod Gospod, krvi ću te predati i krv će te goniti, jer ne mrziš na krv, krv će te goniti.
7I obratiću goru Sir sasvim u pustoš, da niko neće dolaziti ni odlaziti.
8I napuniću gore njene pobijenih njenih; na humovima tvojim i u dolinama tvojim i po svim potocima tvojim padaće pobijeni od mača.
9Večnu pustinju načiniću od tebe i gradovi se tvoji neće opraviti, i poznaćete da sam ja Gospod.
10Što govoriš: Ova dva naroda i ove dve zemlje moje će biti, i nasledićemo ih, ako i jeste Gospod bio onde,
11zato, tako ja živ bio, govori Gospod Gospod, učiniću po gnevu tvom i po zavisti tvojoj, s kojom si postupala iz mržnje prema njima, i biću poznat među njima kad ti sudim.
12I poznaćeš da sam ja Gospod čuo sve tvoje hule koje si govorila na gore Izrailjeve rekavši: Opusteše, nama su dane da ih jedemo.
13I veličaste se suprot meni ustima svojim, i množiste na me reči svoje; čuo sam.
14Ovako veli Gospod Gospod: Kad se sva zemlja stane veseliti, tebe ću opusteti.
15Kako si se ti veselila nasledstvu doma Izrailjevog što opuste, tako ću i tebe učiniti: opustećeš, goro Sire, i sva zemljo edomska; i poznaće se da sam ja Gospod.