Isaiah 49
1Poslušajte me, ostrva, 2 i pazite narodi daleki. 1 Gospod me pozva od utrobe; 2 od utrobe matere moje pomenu ime moje. 1
2I učinio je usta moja da su kao oštar mač, 2 u senu ruke svoje sakri me; 1 učinio me je sjajnom strelom, 2 i tulu svom sakri me. 1
3I reče mi: 1 Ti si sluga moj, 2 u Izrailju ću se tobom proslaviti. 1
4A ja rekoh: 1 Uzalud se trudih, 2 uzalud i naprazno potroših silu svoju; 1 ali opet sud je moj u Gospoda 2 i posao moj u Boga mog. 1
5A sada govori Gospod, 2 koji me je sazdao od utrobe materine 1 da sam Mu sluga, 2 da Mu dovedem natrag Jakova; 1 ako se Izrailj i ne sabere, 2 opet ću se proslaviti pred Gospodom, 2 i Bog će moj biti sila moja. 1
6I reče mi: 1 Malo je da mi budeš sluga 2 da se podigne pleme Jakovljevo 2 i da se vrati ostatak Izrailjev, 1 nego te učinih videlom narodima 2 da budeš moje spasenje do krajeva zemaljskih. 1
7Ovako veli Gospod, 2 Izbavitelj Izrailjev, Svetac njegov, 1 onome koga preziru, 2 na koga se gadi narod, 2 sluzi onih koji gospodare: 1 carevi će videti i ustati, 2 i knezovi će se pokloniti 1 radi Gospoda, koji je veran, 2 radi Sveca Izrailjevog, koji te je izabrao. 1
8Ovako veli Gospod: 1 U vreme milosno usliših te, 2 i u dan spasenja pomogoh ti; 1 i čuvaću te 2 i daću te da budeš zavet narodu 1 da utvrdiš zemlju 2 i naslediš opustelo nasledstvo; 1
9Da kažeš sužnjima: Izađite; 2 onima koji su u mraku: Pokažite se. 1 Oni će pokraj puteva pasti, 2 i paša će im biti po svim visokim mestima. 1
10Neće biti gladni ni žedni, 2 neće ih biti vrućina ni sunce; 1 jer kome ih je žao, on će ih voditi, 2 i pokraj izvora vodenih provodiće ih. 1
11I sve gore svoje obratiću u puteve, 2 i staze će moje biti povišene. 1
12Gle, ovi će iz daleka doći, 2 gle, i oni od severa i od zapada, 2 i oni iz zemlje sinske. 1
13Pevajte, nebesa, 2 i veseli se, zemljo, 2 podvikujte, gore, veselo; 1 jer Gospod uteši svoj narod, 2 i na nevoljnike svoje smilova se. 1
14Ali Sion reče: 2 Ostavi me Gospod, 2 i zaboravi me Gospod. 1
15Može li žena zaboraviti porod svoj 2 da se ne smiluje na čedo utrobe svoje? 1 A da bi ga i zaboravila, 2 ja neću zaboraviti tebe. 1
16Gle, na dlanovima sam te izrezao; 2 zidovi su tvoji jednako preda mnom. 1
17Pohitaće sinovi tvoji, 2 a koji te raskopavaše i pustošiše, 2 otići će od tebe. 1
18Podigni oči svoje unaokolo, i vidi: 2 svi se oni skupljaju i idu k tebi. 1 Tako bio ja živ, veli Gospod, 2 svima njima kao nakitom zaodenućeš se, 2 i uresićeš se njima kao nevesta. 1
19Jer razvaline tvoje i pustoline 2 i potrvena zemlja tvoja 1 biće tada tesna za stanovnike 2 kad se udalje oni koji te proždiraše. 1
20I deca koju ćeš imati, 2 pošto si bila bez dece, 2 reći će da čuješ: 1 Tesno mi je ovo mesto, 2 pomakni se da se mogu nastaniti. 1
21A ti ćeš reći u srcu svom: 1 Ko mi ih rodi, 2 jer bejah sirota i inokosna, 2 zarobljena i prognana? 1 I ko ih othrani? 2 Eto, ja bejah ostala sama, 2 a gde oni behu? 1
22Ovako veli Gospod Gospod: 1 Evo, podignuću ruku svoju k narodima, 2 i k plemenima ću podignuti zastavu svoju, 1 i doneće sinove tvoje u naručju, 2 i kćeri tvoje na ramenima će se nositi. 1
23I carevi će biti hranitelji tvoji 2 i carice njihove tvoje dojkinje, 1 i klanjaće ti se licem do zemlje, 2 i prah s nogu tvojih lizaće, 1 i poznaćeš da sam ja Gospod, 2 i da se neće osramotiti oni koji mene čekaju. 1
24Hoće li se junaku uzeti plen 2 i hoće li se oteti roblje pravednome? 1
25Jer ovako govori Gospod: 1 i roblje junaku uzeće se 2 i plen jakome oteće se, 1 jer ću se ja preti s onima koji se s tobom pru, 2 i sinove tvoje ja ću izbaviti; 1
26I koji ti krivo čine, 2 nahraniću ih njihovim mesom 2 i opiće se svojom krvlju kao novim vinom; 1 i poznaće svako telo da sam ja Gospod 2 Spasitelj tvoj i Izbavitelj tvoj, 2 jaki Bog Jakovljev.