Job 2
1Opet jedan dan dođoše sinovi Božji da stanu pred Gospodom, a dođe i Sotona među njih da stane pred Gospodom.
2I Gospod reče Sotoni: Od kuda ideš? A Sotona odgovori Gospodu i reče: Prohodih zemlju i obilazih.
3I reče Gospod Sotoni: Jesi li video slugu mog Jova? Nema onakvog čoveka na zemlji, dobrog i pravednog, koji se boji Boga i uklanja se oda zla, i još se drži dobrote svoje, premda si me nagovorio, te ga upropastih nizašta.
4A Sotona odgovori Gospodu i reče: Koža za kožu, i sve što čovek ima daće za dušu svoju.
5Nego pruži ruku svoju i dotakni se kostiju njegovih i mesa njegovog, psovaće te u oči.
6A Gospod reče Sotoni: Evo ti ga u ruke; ali mu dušu čuvaj.
7I sotona otide od Gospoda, i udari Jova zlim prištem od pete do temena,
8te on uze crep pa se strugaše, i seđaše u pepelu.
9I reče mu žena: Hoćeš li se još držati dobrote svoje? Blagoslovi Boga, pa umri.
10A on joj reče: Govoriš kao luda žena; dobro smo primali od Boga, a zla zar nećemo primati? Uza sve to ne sagreši Jov usnama svojim.
11A tri prijatelja Jovova čuše za sve zlo koje ga zadesi, i dođoše svaki iz svog mesta, Elifas Temanac i Vildad Sušanin i Sofar Namaćanin, dogovoriše se da dođu da ga požale i poteše.
12I podigavši oči svoje izdaleka ne poznaše ga; tada podigoše glas svoj i stadoše plakati i razdreše svaki svoj plašt i posuše se prahom po glavi bacajući ga u nebo.
13I seđahu kod njega na zemlji sedam dana i sedam noći, i nijedan mu ne progovori reči, jer viđahu da je bol vrlo velik.